Sportovi s loptom su na ovim prostorima oduvek imali prednost u odnosu na one druge, bez ovog rekvizita, a među ovim prvim fudbal, nekad zasluženo, češće ne, na prvom je mestu. Tako je i u Smederevu. Džabe veslačima, bokserima, karatistima, bilderima, šahistima... medalje, titule i priznanja, ovo je stanje stvari koje mora da se poštuje, svuda pa i u ovim novinama. A, gle čuda, Fudbalski klub Sartid je, za razliku od mnogih sličnih u ovoj našoj, ne tako davno visoko fudbalski kotiranoj zemlji, to i zaslužio. Godina čije poslednje dane brojimo bila je najuspešnija u istoriji ovog kluba i smederevskog fudbala.

    Kada su u jesen 2000. godine čelni ljudi Sartida pričali o “Evropi” delovalo je to više kao kuraženje momaka u sopstvenim redovima i upuđivanje protivnika nego što je bilo opšteozbiljno shvaćeno. Kako je prvenstvo odmicalo, u ovu nakanu Smederevaca mogli su da poveruju i oni koji su na početku odmahivali rukom i na samu pomisao o plasmanu jednog tima iz provincije u kakvo međunarodno takmičenje. Smederevski prvoligaš je prvi deo sezone završio na šestom mestu, ali sa zaostatkom od čak 9 bodova u odnosu na četvrtoplasirani OFK Beograd. Željeni izlazak u Evopu je bio tako blizu a tako daleko. Proleće koje je sledilo prošlo je u potpunosti u znaku Smederevaca. Pred kraj ovog dela Sartid je čvrsto zgrabio četvrtu poziciju i grčevito je držao do 31. maja (i posle, do kraja, ali to više nije bilo bitno), do datuma kada je FSJ morao da dostavi imena predstavnika Jugoslavije u Intertoto kupu. Bio je ovo istorijski uspeh: prvi zvanični izlazak smederevskog fudbala van granica. (U međuvremenu je Sartid stigao i do četvrtfinala domaćeg Kupa, ali ne i dalje, ponovivši do tada najbolji rezultat u borbama za ovaj pehar.) Do skora prilično potcenjeno takmičenje (Intertoto kup je, kako mu i ime govori, nastao da se popuni letnja pauza za belosvetske igrače sportske prognoze), od kada je postao kvalifikaciono nadmetanje za plasman u Kup UEFA, sasvim je druga priča. Ozbiljnije ga shvataju i zemlje koje delegiraju klubove, a i klubovi sami ne doživljavaju više ovo kao nezasluženo skraćivanje letnjeg odmora. Srećom te još ima izuzetaka. Jedan od tih je bio ovogodišnji škotski predstavnik - Dandi. Tako su se za Sartid dobro sklopile kockice: predstavnik zemlje čiji je fudbal ovde oduvek bio cenjen, dakle atraktivan protivnik, a, s druge strane, klub koji je, kao pravi predstavnik ostrvskog odnosa prema ostatku sveta, prilično prepotentno ušao u dva duela sa njima apsolutno nepoznatim rivalom odrekavši se usluga ponajboljih igrača. Posle 0:0 u Dandiju, na Sartidovom evropskom krštenju, usledio je revanš kod Stare železare. Škote nije napuštao optimizam, a smederevski ljubitelji fudbala su s nestrpljenjem čekali da vide i to čudi; prvu zvaničnu međunarodnu klupsku fudbalsku utakmicu. Bilo je to junsko popodne za pamćenje, na kraju baš onako evropski rezultat 5:2 za Smederevce i prolaz u drugo kolo. Minhen 1860 je, uprkos činjenici da je prethodnu sezonu završio na 11. mestu u Bundes ligi, ekipa iz sasvim drugog filma. Videlo se to već na prvoj utakmici u Augsburgu. Hesler, Maks, Mikland i društvo dozvolili su Sartidu tek jedan gol nade. Konačnih 3:1 je još uvek ostavljalo malo ali ipak odškrinuta vrata prolaza u dalje takmičenje. Na nesreću, zalupila ih je promaja koja je u Sartidovoj odbrani duvala na revanšu. Ovde treba reći da je smederevski tim odigrao možda najboljih dvadesetak minuta u ovom sastavu, čak i poveo sa 2:1, ali, ispostavilo se ni to nije bilo dovoljno. Na semaforu je ostalo zapisano 2:3, u narednu rundu su otišli Bavarci, a domaćim fudbalerima je na kraju ostala samo lepa uspomena na meč u kojem su igrali protiv imena za koje je čuo svako ko je ikada gledao nemački fudbal.

    Dok dlanom o dlan, stiglo je novo domaće prvenstvo. Ambicije opet iste, možda čak za koju stepenicu više, s tim što su sada iza leđa bili rezultati koji su to opravdavali, možda čak i obavezivali. Pre dva broja na ovim stranama je detaljnija analiziran učinak Sartida u jesenjem delu ovogodišnjeg prvenstva, pa je ovo samo podsećanja radi. Ukratko, početni dobri rezultati nisu bili slučajni, što je dokazivano kako je prvenstvo odmicalo. Uz male oscilacije na tabeli (ne i u igri, tu ih je baš bilo, ali se to nije toliko odražavalo na mesto na tablici) Smederevci su brodili i ove jeseni međ prvoligaškim hridima, okončavši svoj put ponovo na četvrtom mestu. Uporedo je odrađivan i Kup i tu se otišlo korak dalje od do sada najboljeg, sa velikim izgledima da narednog proleća Smederevo po prvi put ima i finalistu u ovom takmičenju. Železnik, čak i na svom bunjištu, nije nepobediv rival.

    Dakle, 2001. će biti zapisana u analima FK Sartid kao najuspešnija do sada u sedamdesetsedmogodišnjoj istoriji. Ime kluba je ove godine upisano među najuspešnije u ovom sportu u zemlji, Sartid se, za sada na račun Vojvodine, “progurao” u veliku četvorku najnovijeg jugo fudbala. Sve je to ujedno i obavezujuće i zahteva ogromnu klupsku infrastrukturu tako da Sartid, hteo-ne hteo, izrasta u ozbiljnu fudbalsku instituciju. Mnogi gradovi u Srbiji su prošli kroz to (u neka možda i srećnija vremena) i, kako u sportu ništa nije večno, posle jedne ili dve sezone vratili se gde su i bili. U Sartidu rade na tome da ih ne snađe slična sudbina; u okviru Kluba zaista deluje veliki broj mlađih selekcija. Omladinci pogotovo, ali i juniori i kadeti, pa čak i pioniri, ove jeseni ne postižu ono što se od njih očekivalo. Najverovatnije da su tome dva razloga. Prvi je nedostatak pažnje, koju je odvukao prvi tim. Kada je nešto tako mlado i delikatno a već napravljeno - valja ga i ljuljati. Drugi je u domenu psihologije skorojevića; dovođenje dece sa raznih strana, onako kako to rade “veliki” klubovi, na račun sopstvenog podmlatka i, ne zna se šta je gore, stručnog rada. Opomenuti neuspesima ove jeseni u Sartidu bi ozbiljno trebalo da prionu na ovaj značajan segment delovanja svakog kluba koji bi da se upiše među prave velike. Tako se ne bi dogodilo da jedino dete iz smederevskog atara koje igra u timu bude Draksi Radosavljević, makar on bio i mladi reprezentativac. Goran Bogdanović je, u ovom slučaju, lik iz druge priče. U tridesetpetoj godini biti najbolji pojedinac (počešće ne samo u timu Sartida) može da bude na ponos samom Goši, ali i svima nama koji se u Smederevu na ovaj ili onaj način bavimo fudbalom, i izistinski je za divljenje.

    Na kraju, da ne ostanu pomenuta samo ova dva imena, Sartid sada u svojim redovima ima nekoliko igrača za koje se može reći da bi bili rado viđeni u svakom drugom prvoligaškom timu (što nisu ambicije ni njih samih ni Uprave, jer su pare, ipak, s one strane granice). Prvopridošloj trojici iz Vojvodine, Mudriniću, Mrdaku i Vaskoviću, koji su uveliko stekli reputaciju, pridružio se i nezasluženo u Novom Sadu zapostavljeni Damjanović. Iz istog pravca, doduše sa “presedanjem” u Sofiji, stigao je i Žilić, koga su dobre partije ponovo dovele do reprezentativnog dresa. Kizić je afirmaciju počeo u beogradskom predgrađu, a nastavlja sred Smedereva, mladi Ramović je gotovo svaku šansu koja mu je data iskoristio... Za svakog od momaka koji su jesenas oblačili Sartidov dres mogla bi se naći koja dobra reč, a više takvih zaslužuje i Jovica Škoro, koji je, bez sumlje trenutno najbolji trener u zemlji.